Kad bih dobio tri minuta na plenumu, evo šta bih rekao:

Naš zahtev da se oslobode svi protivzakonito uhapšeni i optuženi ne da nije ispunjen, nego je prepušten na milost i nemilost pojedincu koji otelovljuje sve ono protiv čega smo ustali: odluka predsednika Republike da lično on, jednim carskim zapravo potezom, oslobodi trinaest nedužnih građana jeste baš ono protiv čega smo i ustali! Zatočenike je morao da oslobodi sud, držeći se zakona i morala, a ne da sudbina oštećenih zavisi od pojedinca koji se našao u više nego zasluženom škripcu i sad navrat-nanos tobože ispunjava naš zahtev!

U srcu svih naših zahteva je želja za vladavinom prava, i nismo se predsedniku Republike ni obraćali, jer za ono što nas tišti i za ono što mi želimo šef države nije nadležan, nije važan, i nije potreban, ali se upravo Njegovo vladarsko veličanstvo isprsilo ispred i umesto pravosuđa, pravosuđa koje godinama ne čini ono što mora, i čini ono što ne bi smelo! Ponuđeno nam je, ponavljam, upravo ono protiv čega mi jesmo, i ponuđeno nam je sa pogrešne strane.

&

Ne bismo ovo mogli prihvatiti ni da je vladar doživeo prosvetljenje, ne bismo pomilovanje prihvatili ni kad bi ono bilo dragovoljno i iskreno, a zacelo nećemo milosrđe nekoga ko sam tvrdi da mu se to ne radi, nego ide, eto, protiv svog bića i protivu svoje statistike. Nije dosad, reče, to nijednom učinio – nije siguran, gle, koliko godina je već na našem čelu, osam, devet… – lično on se protivi pomilovanju, ali ako nema druge, i ako neki to žele, premda ima i nekih koji baš to ne žele, predsednik će, teška doduše srca, neočekivanim i netraženim milosrđem prijatno iznenaditi studente, do maločas omalovažavane i nipodaštavane! – Ali mi milosrđe nećemo, jer ako danas budemo u milosti neobuzdanog pojedinca, možemo, koliko sutra, pasti u njegovu nemilost! Mi hoćemo zakon, hoćemo pravdu, a ne samovolju pojedinca; nemoguće je da prihvatimo pomilovanje kao lični dar bilo kojeg pojedinca, a kamoli pojedinca koji je stanovništvu naneo štetu toliku da ju ni veštačka inteligencija ne može sagledati, opisati i izračunati.

Drugo, pojedinac se – da, zovimo ga tako! – prema nama postavio kao prema takmacu zrelom da doživi šuster-mat, nada se da ćemo upasti u zamku njegovog neobuzdanog i teško podnosivog praznoslovlja i smušenih protivrečnosti, ali mi ne želimo državu u kojoj jedan potpis menja sve, ne živimo u čarobnom svetu reklama, ne prihvatamo da se samodržac ukaže kao Deus ex machina: sud je, a ne car, uveliko morao osloboditi sve bespravno i besramno uhapšene i optužene; trebalo je da već i njihovi odštetni zahtevi budu rešeni i isplaćeni. I najposle, ili najpre, kako možemo znati da sutra – kad blokada bude prekinuta, ali što može biti i na proleće! – neće opet biti nezakonitog privođenja, nasilja u policijskim stanicama i krajnje neprikladnih optužbi za rušenje ustavnog poretka!? Ko nam to jemči?

Ako i nije lično naložio da se demonstranti pritvaraju i da im se preti kaznama za rušenje države, predsednik Republike morao bi znati da su preuslužna policija i preuslužno tužilaštvo činili ono za šta su mislili da će razgaliti Gospodara, sve što su državini takozvani organi uradili nakon nesreće u Novom Sadu – sve je bilo u duhu predsednikovih besomučnih i nemilosrdnih govorancija: ravnodušni prema zakonu, oprošteni od etike, tužioci i sudije su sa revnošću kakva krasi udvorice činile sve što su mislile da će zastrašiti pobunjenike i što će pokazati gotovost države da se sveti svakome ko pisne nešto o krivici svete vrhuške!

Nemamo crveni pečat kakav ima svaki upravnik zatvora u američkom filmu, videli smo kako sa neskrivenom zluradošću udara taj pečat na molbu zatvorenika da mu se kazna skrati, REJECTED!, ali upravo to kažemo povodom predsednikovog nevoljnog i krajnje smušenog nauma da pritvorenici i optuženi budu pomilovani: odbijamo pomilovanje kao odgovor na naš zahtev zaveden pod rednim brojem tri! Odbijamo da jedan potpis menja sve, odbijamo da na ovaj način budemo već sutra vraćeni u skamije (vladalac u svom neprekidnom dijalektičkom razvoju trenutno uživa u krasotama jezika naših otaca, klera, baba-tetaka i deda-uja: skamije, poznanije, sokoćalo i sl.), vređa nas i sama zamisao da jednim jedinim gestom nadmenog pojedinca budemo privedeni poznaniju prava.

https://pescanik.net/